У оквиру техничких активности ЕМПИР пројекта „17RT01 DOSEtrace Research capabilities for radiation protection dosimeters˝ (Истраживачке могућности за дозиметре из заштите од зрачења), лабораторија за радијациона мјерења Института за нуклеарне науке „Винча“ и лабораторија за јонизујуће зрачење Института за метрологију спровеле су 2021. године истраживање на тему утицаја спектра референтних радијационих поља на калибрацију дозиметара који се користе у области заштите од зрачења. Резултати међулабораторијског поређења за дозиметре различитог квалитета који су калибрисани у референтним условима у сноповима „137Cs“ i „N“-серије рендгенског зрачења представљени су у раду „Поређење калибрационих фактора за оперативне дозиметре“, објављеном у научном часопису „Nuclear Technology & Radiation Protection“  (https://ntrp.vinca.rs/2022_2/Zivanovic2022_2.html).

Циљ овог рада био је да се истражи оправданост коришћења оперативних дозиметара у званичним интеркомпарацијама, као и да се испита да ли су калибрациони фактори за оперативне дозиметре у различитим калибрационим лабораторијама упоредиви у оквиру мјерне несигурности.

На основу резултата интеркомарације, закључује се да су исти прихватљиви за електронски персонални дозиметар високог квалитета у свим радијационим квалитетима, те да су такви дозиметри погодни за коришћење као трансфер инструменти. С друге стране, резултати остварени са дозиметрима ниског квалитета, у већини случајева, били су неприхватљиви. У овом раду, под дозиметрима високог квалитета подразумијевају се они који задовољавају захтјеве релевантног „IEC“ стандарда у зависности од типа испитиваног мјерила, док се под дозиметрима ниског квалитета подразумијевају они који дате стандардизоване услове не задовољавају.

Резултати остварени са дозиметрима ниског квалитета често су били неприхватљиви с разлогом, јер дозиметри ове класе имају лошу енергетску зависност, лошу стабилност или обоје. Мјерила овог типа непоуздана су чак и у добро дефинисаним лабораторијским условима и њихово коришћење у рутинским мјерењима може изазвати сумњу у званичне податке, проузроковати велике разлике у калибрационим факторима утврђеним у различитим калибрационим лабораторијама и, посљедично, имати импликације на испитивање или верификацију дозиметра. Такође, овај проблем често је прикривен јер се калибрације и верификације предметних дозиметара врше, углавном, само у пољима гама зрачења извора „137Cs“ у којима су одступања и најмања. Највеће разлике проналазе се за поља нискоенергетских „x“ - зрака у којима долази до значајног повећања осјетљивости већине дозиметара.

Овим истраживањем, отворена су додатна питања која се односе на неке веома важне податке који недостају у процесу оперативних дозиметријских мјерења. Као на примјер, не постоји много података о дугорочној стабилности дозиметара ове класе, потом поставља се питање прорачуна мјерне несигурности за мјерења у различитим сценаријима, укључујући познате и непознате изворе зрачења, те друга слична питања које је потребно системски рјешавати. Сходно наведеном, у будућности је планирана студија која ће се фокусирати на анализу питања која су произашла током овог истраживања.